Један од првих мешовитих хорова на Балкану

Нишка црквена певачка дружина „Бранко“ основана је 1. септембра 1887. године при Саборном храму у Нишу, непуну деценију после ослобођења града од Турака. У њеном оснивању учествовали су епископ нишки Димитрије Павловић, председник Општине Тодор Миловановић, професори Стеван Никшић Лала, Спира Калик и Богољуб Тирић, као и војни лекар Александар Зајчек. Дружина је понела име Бранка Радичевића, чији су стихови и родољубље били блиски њеној мисији: да песмом служи Цркви, чува национално памћење и обогаћује културни живот града.

Првобитно основан као мушки хор, „Бранко“ је временом прерастао у мешовити ансамбл. Окупљао је људе различитих занимања и друштвених слојева, повезане љубављу према вери и музици. Од чланова се очекивало да буду „музикални и побожни“, да сарађују и узајамно се поштују. Поред неговања црквене и световне песме, Дружина је подстицала музичко образовање, солидарност и дружељубље, а међу њеним раним диригентима били су Стеван Никшић, Бохумил Свобода, Војтјех Шистек, Вићентије Петрик и Милутин Татић...

Средиште живота Дружине био је Саборни храм. Хор је редовно певао на литургијама, празничним богослужењима, венчањима, опелима и парастосима. На репертоару су се налазила дела Корнелија Станковића, Стевана Мокрањца и руских композитора, док су на концертима извођене и родољубиве песме, руковети и обраде народних мелодија. У овој средини настала су и дела посвећена самом хору: Бохумил Свобода компоновао је химну Дружине на Бранкове стихове „Певај, брате, нека гора јечи, песмом ране Србину залечи“, а Војтјех Шистек је 1891. године написао музику за песму „Ој, Србијо“, која је убрзо стекла велику популарност.

Од првих година „Бранко“ је био активан учесник јавног живота Ниша. Наступао је на добротворним концертима за сиромашне ученике, помагао хуманитарне и просветне подухвате и сарађивао са Позориштем „Синђелић“. Дружина је учествовала у обележавању значајних градских и националних догађаја, а у њеном окриљу покренута је и иницијатива за заштиту Ћеле-куле и подизање споменика Стевану Синђелићу на Чегру.

Посебно место у историји хора заузимају необични „електрични концерти“, одржани 1894. и 1895. године између Београда и Ниша. Захваљујући телефонској вези, публика је могла да слуша музику из другог града - у време када је телефон за већину људи још био готово непознат изум. „Бранко“ је наступао из нишке „Европе“, док су се у Београду окупљали музичари у „Коларцу“. Велике трубе служиле су као звучници, а мање као микрофони. Поводом другог концерта штампане су карте и поштанске марке са ликом Николе Тесле, коме је упућена и свечана позивница израђена на свили.

Углед Дружине потврђивале су и везе са српским двором. Приликом освећења њене заставе, 1. јануара 1900. године, у присуству краља Александра Обреновића, кумовао је краљ Милан. Заставу и диплому Друштва осмислио је Стеван Никшић, повезавши лик Бранка Радичевића, песничке и музичке симболе са мотивима Саборне цркве и Ћеле-куле.

Негујући успомену на људе који су уградили свој труд у живот хора, Дружина је желела да њихова имена трајно сачува у храму у коме су певали. На седници Управног одбора Дружине од 17. септембра 1913. године прихваћен је предлог члана Јована Митића да се у Саборној цркви узида мермерна плоча на којој ће бити уписивана имена умрлих редовних чланова „Бранка“.

Плоча је откривена и освећена у децембру исте године, у оквиру свечаности поводом 1600 година Миланског едикта. Предајући је Цркви, председник Друштва рекао је:

„Нишка Црквена Певачка Дружина ‘Бранко’ од постанка свога (1887) до данашњег дана, дакле пуних 26 година, непрекидно сваке недеље и празника слави Свевишњег Творца црквеном песмом у овом светом храму. Чланови њени који су својим умилним појањем уздизали Богу побожне душе хришћана заслужили су, да им после смрти остану имена њихова урезана у спомен плочи, коју је са благословом Вашег Преосвештенства наша дружина подигла у нишкој саборној цркви. У име дружине ‘Бранко’, предајући ову спомен плочу на чување, молимо Ваше Преосвештенство, да је благоволи данас осветити. Она ће бити нашим умрлим члановима светла успомена, а будућим нараштајима нека буде подстрек и пример, како предано треба служити Богу и своме народу.“

Последњи забележени наступ Дружине пре бугарске окупације Ниша био је у јуну 1915. године, на слави XVI пешадијског пука „Цар Никола“ у Медошевцу. За лепо изведен концерт престолонаследник Александар Карађорђевић даровао је хору златник - наполеон у злату. Управа је одлучила да тај поклон буде почетни прилог за планирано подизање Бранковог дома у Нишу.

Тако су већ у првим деценијама постављени темељи онога што „Бранко“ остаје кроз своју историју: заједница сабрана око храма и песме, посвећена вери, уметности и своме народу. Између богослужења и концертних наступа, добротворних подухвата и сусрета са другим хоровима, Дружина је повезивала људе и чувала успомену на оне који су је стварали. Пред нараштајима који су долазили стајао је исти завет - да песму примљену од претходника сачувају и предају даље.